Први књижевни опис морских сирена налазимо у грчкој митологији. Хомер их спомиње у својој Одисеји. Присетимо се: Када је пролазио поред Острва сирена, Одисеј је својим морнарима запушио уши воском како не би чули њихов божански глас, који неодољиво привлачи, опија и убија.
|
Када се лађа нашла надомак легендарног острва сирена, зачула се звонка и умиљата песма. Истодобно, наредио је да га чврсто вежу за катарку како ни сам не би начинио глупост и брод усмерио ка морској царолији из које им не би било повратка. Не обазирући се на молбе Одисеја, који је уистину био очаран заносном песмом и искрено зажелио заувек слушати чаробне звуке морских љубавница, морнари га привежу с још више конопаца и завеслају удвострученом снагом. Тако је Одисеј накажњено слушао магичну песму сирена, која је свим другим поморцима доносила несрећу и коб.
|
У неким сведочанствима о “морским женама” говори се као о водењацима. У једном документу може се прочитати: “Код Оџфорда у грофовији Суфолк, био је уловљен морски човек, којег је гувернер држао у тајности, бојећи се да га неко не би видео. Његов је изглед толико био налик човечијем па се чинило како треба само изрећи једну реч да би се испољио као право људско биће. Једног дана човек – риба успио је побећи према мору и нико га више није видео“.
Можда су сирене стварно и постојале у прадавним временима када су изненада нестале у најдубљим водама морског понора. Њихова пропаст можда је последица исте катастрофе која је довела до уништења диносауруса? Теорија је фасцинантна, а у њу треба напросто веровати. |